Saša i Zorica su zbog bolesti morali da napuste kuće: Upoznali se u Domu za invalidna lica i zajedno su 14 godina (FOTO)

0 6,267

U Domu za odrasla invalidna lica su se i venčali i svaki trenutak provode zajedno

Nemoć i invalidska kolica za veći broj ljudi bio bi razlog da odustanu od svega, ali ne i za Zoricu Cerović (57) i Sašu Marjanovića (55). Iako se zbog teške bolesti nalaze u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi, gde su se i upoznali i venčali, oni zajedno uživaju u svakom trenutku. I tako već 14 godina. Zahvaljujući razgovoru sa njima shvatila sam da rečenica “ljubav sve pobeđuje” nije samo kliše, da bez nje ništa nema smisla i da je sve moguće. Hvala im na tome.

Zorica i Saša su u dvadesetim godinama oboleli od opake, podmukle bolesti – multiple skleroze koja napada centralni nervni sistem, i oko 20 godina nalaze se u invalidskim kolicima. Zbog ovog autoimunog oboljenja su morali da napuste svoje domove, i da život nastave sa nepoznatim ljudima u Domu za odrasla invalidna lica.

U njemu su, odvojeni od voljenih osoba i uplašeni za budućnost, pronašli jedno drugo. A, ja sam zahvaljujući njima pronašla sebe.

 

– U Dom sam došla pre 18 godina, a Saša pre 14. Kad sam ga videla pomislila sam kakve oči ima. Kad se osmehnuo imala sam utisak da se Sunce osmehnulo. Bila sam potpuno oduševljena njegovim izgledom, samo mi je bio malo mršav – započela je razgovor sa mnom duhovita Zorica Cerović (57) iz Beograda, a u pogledu joj se videla ljubav kakvu, nažalost, sve manje ljudi oseća. Sve je više onih čija su srca ledena.

Saša je isto bio oduševljen Zoričinim izgledom.

– Kad sam video Zoricu, video sam da je veoma lepa žena, i morao sam da ostvarim kontakt sa njom, i da probam da je šarmiram i osvojim – kazao je kroz smeh Saša dok mu se u oku videla iskra koja se ni posle 14 godina nije ugasila.

Zorica Cerović Foto: Telegraf

Upoznali su se u maju 2004. godine, oko dve nedelje nakon što je Saša došao u svoj novi dom. Odmah su znali da su jedno za drugo. I to osećaju i danas.

– Tad je bilo vreme trešanja, ja sam mu ih dodavala, jer on već tad nije mogao da pomera ruke. I danas pamtim koliko smo se smejali. Samo smo jeli trešnje i smejali smo se. Bilo gde da smo bili u Domu mi smo se smejali. Kad nismo bili zajedno, onda smo pričali telefonom. Znali smo da pričamo satima. Kad uveče odemo u sobu, pričali smo do ponoći. Jedva smo prekidali razgovore – priseća se moja sagovornica dok je njen muž Saša posmatra sa osmehom punim topline i ljubavi koja zrači iz ovo dvoje posebnih ljudi. Ja sam je posmatrala sa mišlju – da li se dovoljno smejem u životu?

Telefonske razgovore su vodili i preko dana dok traje popodnevni odmor. Nijedan minut nisu mogli da provedu jedno bez drugog. Posle oko dva meseca boravili su u istoj sobi, a 30. decembra 2004. godine su prešli u zajedničku. I od tad su stalno zajedno. I u dobru i u zlu. Posle oko pet godina, nisu sigurni, su se venčali. Kroz smeh su mi objasnili da im “taj papir” ništa ne znači. Bitni su oni.

– Bilo me je strah da počnemo da živimo zajedno, ali sam verovala da zna kako da se ponaša sa ženom – otkrila mi je Zorica.

U ovaj deo razgovora se ubacio Saša. Rekao je samo “kad međutim…” na šta se njegova žena nadovezala sa “dobro, ljudi se prevare u proceni”. Divan razgovor koji me je naučio da novac, moć, karijera nisu poenta života, prekinut je smehom.

Saša Marjanović Foto: Telegraf

– Tad sam mislila da na svetu ne postoji srećnija osoba od mene. Bila sam ludo zaljubljena. Da mi je u to vreme neko rekao bilo šta protiv njega ja mislim da bih čudo napravila, da bih nekome isčupala oči, jer kako ne vidi da je to idealan muškarac. Idealan u smislu da je dobar, plemenit, duhovit. Mene je najviše očarala njegova plemenitost – kazala mi je sagovornica koja ceni osobinu koja se sve ređe nalazi kod ljudi. Shvatila sam da je jedna od retkih. Sve više ljudi jedni druge vrednuju na osnovu uspeha, novčanika, odela… Zapitala sam se zašto su nestale prave vrednosti?

Takođe sam se uplašila da li će se ikad više “vratiti”. Razgovor sa Sašom i Zoricom vratio mi je nadu da hoće.

– Uspeo da sam da očaram Zoricu posle dve nedelje poznanstva, a venčali smo se posle oko pet godina. Do tad smo živeli u grehu – nasmejao se moj harizmatični i neponovljivi sagovornik, i opet pokazao koliko je duhovit, i da mu opaka bolest nije slomila duh, ni umanjila želju da život proživi na što lepši način.

Posle 14 godina divan bračni par oseća ljubav. Smatraju da je “tajna” dobrog braka tolerancija, poštovanje i na prvom mestu ljubav. Svako jutro jedno drugom požele da ono bude dobro.

 Mi bez toga ne započinjemo dan. To je naš moto – napomenuli su Zorica Cerović (57) i Saša Marjanović (55) koji su u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi pronašli svoju sreću i smisao života.

Ljubav pobeđuje sve Foto: Telegraf

ZORIČINA BOLEST

Sa samo 22 godine dok je studirala Pravni fakultet, Zorica je otkrila da boluje od multiple skleroze. Prestala je sa studijama jer joj je bilo naporno i počela je da putuje. Obišla je četiri petine sveta. Stigla je do delova sveta gde nije kročila ljudska noga.

Bolest je “mirovala” oko deset godina.

Onda je stanje počelo da joj se pogoršava. Sa 39 godina je došla u Dom za odrasla invalidna lica, iako su se njeni roditelji tome protivili. Shvatila je da će njima da bude teško da je paze i neguju, pa je želela da im olakša.

U invalidskim kolicima se nalazi 20 godina.

SAŠINA BOLEST

Glumac, Saša Marjanović koji je završio Akademiju dramskih umetnosti u Novom Sadu, prve simptome je osetio sa 29 godina. Brzo se umarao, mogao je da korača samo oko 50, 100 metara, a onda je morao da sedne. I Saša je nepokretan oko 20 godina.

U Dom ga je doveo otac jer više nije mogao da brine o njemu. Glumcu je to teško palo, ali je samo dve nedelje kasnije našao ljubav svog života, i sve je dobilo novi, bolji smisao.

Dom za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi “krije” divne, poučne ljudske priče Foto: Telegraf

Zorica Cerović i Saša Marjanović imaju samo jednu želju u životu, a to je da vide Anđeoski vodopad. Njima ne treba ništa više jer imaju jedno drugo.

Veliki broj ljudi sažaljeva osobe sa invaliditetom. Ne shvataju da veći broj njih žive život punim plućima, i uživaju u njemu svaki dan. Da li to rade ti koji prema njima osećaju sažaljenje?

(Ivana Vlajković/i.vlajkovic@telegraf.rs)



VIDEO DANA

Komentari

komentara

Foto Telegraf
Izvor/Autor Telegraf.rs

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.