NJENO PISMO ŠOKIRALO SRBIJU! Maja je Beograđanka koja ima sve ali je htela da se UBIJE!

Foto: Profimedia
0 3,662

Dešavalo vam se da se jednog jutra probudite, da vas mrzi da se obučete, odete na kafu. Da lažete druge da imate obaveze, a samo sedite slomljeni zbog proteklih dešavanja u vašem životu i problema koji, čini se, nemaju rešenje.

Zamislite kada se ta situacija ponavlja svakog dana, dve godine? Upravo tako se oseća jedna Maja koja nam je svoju životnu priču poslala u formi pisma. Ona nije želela da istupi javno sa svojim identitetom, jer kako je navela, “ljudi su zajedljivi i verovatno bi ove reči razumeli samo ako bi to bilo oproštajno pismo”.

Njene reči prenosimo vam u celosti:

“Dobar dan, zovem se dva antidepresiva pre i jedan posle podne. Ja sam ona devojka o kojoj gledate u filmovima sa nesrećnim krajem, kada sebi prereže vene ili se naguta lekova. Zašto još nisam mrtva? Imam psihijatra.

Sećam se tog jutra kada sam razmišljala da odem do Brankovog mosta i bacim se. Bilo mi je 26 godina. Mlada prepuna poleta, ako druge pitate. Ako mene pitate, dovoljno stara da okončam ovu agoniju zvanu depresija. U tom trenutku nisam znala da mi je to dijagnoza. I da, bila sam i u “Lazi Lazarević“. Za druge tada postajem ludak, psihički bolesnik. Za sebe devojka koja pokušava da se spase.

Depresija

Foto: Profimedia

Sedim na drvenoj stolici svoje sobe dok ovo pišem, tu sam sedela i kada sam vagala: beogradski most ili…

Mislim da nijedna druga opcija nije postojala, jer sam želela smrt, kako bih prekinula stanje u kom sam se nalazila. Kada poželite da za onog ko se ubio kažete da je sebičan, da nije mislio da one koji ga vole, znajte da grešite. To nije sebičnost, to je nemoć. Urlik koji samo čuje onaj ko se na takav korak reši. Ja se ipak nisam drznula da povredim druge. Ne zato što sam postala svesna šta ću im uraditi, već zato što sam pomislila da treba još da pokušam sa lekarima.

Ako me pitate kako je živeti sa depresijom, neću vam odgovoriti da je to glupo pitanje, jer u ovom stanju naučiš da ništa nije glupo. Sasvim je u redu, ako četiri dana ne želiš da opereš zube, jer si otvorila bolovanje i ne izlaziš iz kuće

Onda dođe taj neki petak. Sa društvom sedim i pijem kafu, jer da… moguće je biti u apsolutnoj depresiji i autodestrukciji i imati prijatelje. Raduju se, stalno me laktaju i pitaju: “Gde ćemo za vikend? Kafana? Splav? Možemo i na neki roštilj? Daj, bre, što si takva, nikad nećeš nigde. Sve ti smeta.”

Istina je, smeta mi. Smetaju mi sva dešavanja kojima ljudi nasilno pokušavaju da mi daju “injekcije” radosti, a ne vide da imam problem, da moj krvotok ne može da ih primi. Razumete o čemu pričam ako vam je prilikom primanja infuzije pukla vena – stvara se podliv na koži, a potrebne materije ne ulaze u krv.

Tako se i ja osećam. Ljudi oko mene upumpavaju energiju, a ona čak ni ne uspe da dopre do mene. Ne možete da zamislite kako izgleda kada ujutru ustanete i osećate samo prazninu. Nije da vam fali nešto ili neko, falite sami sebi.

Tada mrzim što pada kiša danima. Kao i to što najavljuju sunce. Zapravo briga me za vreme, ja ga ionako nemam. Nebitno mi je kako ću provesti dane, jer ih ja ne živim.

Da, imam posao. Radim u jednoj kompaniji koja se bavi menadžerstvom. Dobar sam radnik (tako prozvana od meni nadređenih, ne samovoljno). Sada ćete opet pitati, pa kako je to moguće? Ja ću opet reći – moguće je.

Depresija ne podrazumeva nužno asocijalnost, kao i izolaciju. Uspešna sam, imam prijatelje, novac i porodicu, ali sam već dve godine u teškoj depresiji. Toliko da dok sastavljam jednu od najboljih ponuda koje je moja firma ikada imala, razmišljam kako bi bilo korisno da samo otvorim prozor kancelarije i skočim. A onda se setim – moram na terapiju sutra.

Niko od mojih bližnjih nije to primetio. To ćete čuti od svake porodice i prijatelja koji su ostali bez voljene osobe, jer se ona ubila. Znate zašto? Zato što prve signalizatore da neko ima problem, ne primećujete. Zato što taj neko “ne može ni da zamisli šta ste sve vi prošli, pa se niste ubili”. Da, niste. Ali ta osoba nije vi i ubila se.

Samo malo više oslušnite. Gledajte. Pričajte. Ne nudite provod u zamenu za stručnu pomoć. Hajde da se “provedemo” zajedno, u čekaonici duševne bolnice. Hajde da nas nije sramota da pričamo o tome da smo bolesni i da smo sami nemoćni.

Ima jedna Balaševićeva pesma koja kaže “...ne pravi od tuge nauku”. Istina, nemojte od depresije praviti nauku, nego nauk.”

(Beograđanka Maja iz sobe, iste one iz koje je želela da se ubije pre dve godine)



Komentari

komentara

Foto Profimedia
Izvor/Autor SrbijaDanas

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.