Jedan superbrzi (ruski) voz

206

Ruski ili evropski voz?

Kako se razmislja na Kosovu!?
Jedan superbrzi (ruski) voz, na relaciji Beograd-Kosovska Mitrovica, koji, kako bi već rečeno, “neće stajati kod svake ćuprije2, voziće prema jugu, uglavnom…studente. Obrazovanje centralne Srbije biće glavna ekonomska, politička i civilizacijska svrha. Rekoše zapravo da će “među glavnim korisnicima voza biti studenti iz centralne Srbije koji studiraju na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici”. Neće to biti Mitrovčani, ni Kosovci koji bi da se školuju tamo ‘gore’ u Beogradu, recimo, ili drugde gde su univerziteti, kao što znamo, staromodni i zaostali. Nego zbog nacionalnog interesa Srbije ubuduće će se cetnralna Srbija školovati na najboljim, najmodernijim univerzitetima, to jest, na onom u Kosovskoj Mitriovici. I cene karata tog ultramodernog (a ipak, politički gledano, srednjovekovnog voza) biće veoma niske, veoma pogodne…za studentski džep.
A da je to jedan moderan i patriotski voz, to se i da videti po samom vozu, to jest, “kosovskim motivima” na njemu, gde su poređane sve kosovske svetinje (da li je tu i “Trepča”, nije mi poznato) i po tome što će se na modernim severno-kosovskim univerzitetima, učiti prava, ama baš prava pravcata, ničim okrnjena, izvorna istorija Srbije. Učiće se njena slavna prošlost, i verovatno, njena još svetlija i sretnija budućnost, koju obećava…znate već ko je zadužen za propagandu na relaciji srpska država – akademija – crkva. Da sad ne imenujem, i da mu ne dam (moralno) pravo da se svađa. Jer tu gde se on uključi, više debate nema. Kad on govori, sama istorija se orjentiše po njemu. On je glasogovornik (zvanične) srpske istine. Ma, verovatno se neki čitalac već pita je l’ se to ja šalim, ili imam temperaturu?! Ma šalim se ja, al’ nemaju svi isti smisao za humor. Neko to misli ozbiljno.
Naravno, možete sami da zamislite da, kad smo već kod metafore voza, koji ima za cilj integraciju, protok ljudi, robe, ali i ideja, možemo da primetimo da je i ranije bilo vozova na ovim prostorima koji su povezivali ljude. Bio je, na primer, “Akropolis”, koji je povezivao Balkan sa Evropom. Dobro, to nije bio baš voz za studente. Bio je to samo jedan običan, komercijalni, (nepolitički) voz, i on je samo prolazio kroz Kosovo, Srbiju, i išao dalje, ne baveći se politikom.
Naime, radi se o dva koncepta povezivanja judi. Jedan koji bi da povezuje kontinent, a drugi koji bi da povezuje (Staru) Srbiju. Jer, politički mašinovođa tog voza misli da je taj deo još uvek deo Srbije.
Otpor prema kosovskim institucijama, koji se vodi u ime očuvanja Srba više liči na otpor da se očuva Srbija na Kosovu. A na Kosovu ima mesta za desetine armija, ali jednostavno nema mesta za dve države. Postojanje dve države, naročito na severu, doprineo je da to postane vrtlog bezakonja koji je pretio i Srbiji i Kosovu.
Ako ćemo šire da posmatramo, sve to, a više nego briga za Srbe na Kosovu, liči na pregrupisavanje konzervativne srpske politike na Kosovu, snaga koje su u Beogradu i celoj Srbiji izgubile polje delovanja, te sad svoju šansu vide u odupiranju integraciji severa Kosova u kosovski društveno-politički sistem, to jest, odupiranju normalizaciji odnosa između Srba i Albanaca u novim uslovima, u novoj realnosti koju konzervativci neće da prihvate.
Iako ova priča više liči na otpor prema Prištini, zapravo je više otpor prema Beogradu, a jeste pokušaj da se promeni, to jest, da se ruši evropska, ili bolje rečeno, prozapadna politika u Beogradu. Zato njima treba ruski voz, koji će i emocionalno povezati konzervativnu centralnu Srbiju, sa mitovima i anti-NATO politikom Rusije na Balkanu.
Postoji ideja da je neko celu ovu igru oko severa Kosova zamislio kao krizu koja će na kraju promeniti ne Kosovo, nego samu Srbiju. Svako razuman shvata da ne može biti upada na Kosovo, dok je NATO tu! Zar to više ne liči na drugu igru, to jest, umesto bajke o integraciji Kosova u centralnu Srbiju, na novu igru koja će zapravo proizvesti dve Srbije – jednu srednjovekovnu koja bi da se centrira, pregrupiše na Kosovu, i koja bi vukla ka Rusiji, i drugu – modernu, koja bi iz Beograda vukla ka Evropi. Konzervativci i autoritarna, ratoborna, neformalna Srbija koja je izgubila svoje polje delovanja u Beogradu bi da se pregrupiše na severu Kosova, da stvori svoj bastion otpora prema Evropi, i zapadu uopšte, i odatle, da kasnije krene na Beograd.
Iz toga onda proizilazi novi strah da će Albanci, ako uspeju da promene ime BSK (Bezbednosne snage Kosova), na OSK (Oružane snage Kosova), a što ne mogu da urade bez srpske saglasnosti, onda sa tom vojskom odmah umarširati na sever…i apokalipsa.
Pa hajdemo malo i o vojsci da popričamo – o kosovskoj vojsci. Zapravo, moj uvaženi sagovornik je zabrinut zbog budućnosti srpske zajednice na Kosovu. Ja sam ubeđen da je ta briga iskrena i da je on zabrinut ne samo kao patriota, već i kao intelektualac i kao čovek. Ali, neka mi oprosti što ja ne mislim da ta briga, na sreću, ima neku realnu osnovu. Zar stvarno moj uvaženi sagovornik misli da je za “zauzimanje” severa, Americi i kosovskoj državi potrebno, to jest, neophodno da se BSK zove baš vojskom? Zašto partnerstvo Kosovskih bezbednosnih snaga sa Nacionalnom gardom Ajove treba da bude drugačije i opasnije od onog koji Vojska Srbije ima sa Nacionalnom gardom Ohaja – sa jednom drugom državom u SAD-u? Zar gospodin Antonić stvarno misli da će vojska SAD, sa jednim partnerom krenuti na drugog? Zar uvaženi gospodin misli da američka vojska, sa oba partnera, ne bi mogla da gradi zajedničku akciju protiv terorizma? Zar američka vojska nije jedinstvena, pa će odnosi između srpske vojske i Kosovskih bezbednosnih snaga ozbiljno da utiču i na odnose unutar najsnažnije armije sveta, koja, manje-više, čuva ovaj svet od haosa?
Zapravo, ja sam ubeđen da se moj uvaženi sagovornik ne šali. Ali, ipak, to nije priča koja može da podrži rusko – ponovno i direktno – uplitanje u severnokosovski čvor. Čuli smo već priče da Evropa propada, da NATO propada, da Rusi dolaze. Međutim, svi shvatamo da se u toj priči više ne radi o Kosovu, ni o odnosima Albanaca i Srba u regionu, niti o normalizaciji, već o odnosima između sila, koje bismo da, opet, po nekim idejama, vratimo na Balkan, a time, njemu i staru slavu, kao i (Staroj) Srbiji.
Ali ako gospodin Antonić ima svoje ideje o čemu se tu zapravo radi, a ja mislim da se radi o nečem sasvim trećem – da NATO i SAD ne rade ni za Albance protiv Srba, ni obrnuto, onda neka to i obrazloži. Po mom mišljenju tu se radi o procesu koji će na kraju da integriše zemlje regiona u Evropsku uniju i tu se radi o državama koje su za, i koje su protiv tih integracija. Ja mislim da i Srbija na tom putu korača dosta odlučno, iako su pokreti pregrupisavanja na Kosovu, i prema Kosovu sa suprotnim ciljevima – sasvim uočljivi. Tu se više ne radi o Kosovu. Da su hteli SAD i NATO, sever Kosova bi ostao bez Srba još 1999 godine. Naprotiv, oni su bili garancija da neće biti bilo kakve osvete sa albanske strane zbog već poznatih zločina koji su počinjeni na Kosovu.
Na kraju, moje novo pitanje: da li moj uvaženi sagovornik stvarno misli da se preko Kosova može rušiti evropska politika u Beogradu?

Četvrtak 12. januar 2017, 10:58|Izvor: KoSSev|Autor: Fadilj Ljepaja

 



Komentari

komentara

Comments are closed.