12. 03. 2003.

0 719

Znao sam pokojnog premijera Srbije.
U par navrata smo pričali o Kosovu i Metohiji recimo.
Bio je pun energije, zanimljivih retoričih sposobnosti.
On nije imao nikada nijednog prijatelja u životu, imao je samo poznanike.

Čovek stvarno nije voleo nikoga, čak možda ni svoje najmilije, prosto takav je to čovek bio. Lično to mu pišem kao najveći plus.
E sa tim poznanicima je ušao, napravio DS-stranku.

Stranka vam je takav organizam, da vi ne birate ko će vam sve u nju ući, izaći, nametnuti vam se ili prosto vam ih neko preporuči.
Zoran je imao skandalozne poznanike, i poznanike njegovih poznanika.
Baš oni su mu došli glave, a znate zašto !? Zato što su oni Zorana potajno i iskonski mrzeli, a javno mu se kao divili.

Oni su Zorana doživljavali kao goniča lenjih buba i robova.
Sve što je Zoran bio i imao, oni to nisu, i otuda taj veliki oportunizam i antagonizam izmedju njega i njegovih najbližih saradnika.
Videli smo ovo o čemu pišem na delu i koliko je tačno , kada su Zorana streljali u martu 2003.

Niko ga istinski nije žalio, baš niko, a najmanje njegovi najbliži saradnici. Svi smo svedoci da su se mnogi u Beogradu bar obradovali toj njegovoj nesreći i nestanku sa političke scene.

Na sahrani, a i pre toga i posle toga, videlo se posvuda, ko ga je najviše žalio, ko je najviše oplakivao Zorana ?
To su bili po pravilu obični ljudi, osobe, naši sugradjani, komšije, koji Zorana uopšte i nisu znali, niti ga ikada sreli u životu.

Desilo se čudo u Srbiji kada je Zoran u pitanju ?

Do podneva 12-03-2003. Zorana Djindjića oko 90 % Srbije očiima nije moglo da vidi, mrzelo ga je iz dna duše, da se uopšte ne lažemo, to je prosto tako bilo, to sam gledao i slušao sve vreme.

Već sutradan, već posle sahrane, Djindjić je imao kao mrtav premijer naklonost bar 50 % gradjana Srbije.
Hm, to su činjenice, suvi fakti, koji pokazuju kakvi smo to mi ljudi, gradjani, država, mentalitet, karakteri, ništa ne sudim o ovakvom ponašanju samo konstatujem to šta konstatujem.

P.S. Juče sretnem u Knezu najbližeg saradnika pokojnog Djindjuća, koji je bio na na ledu kod Tadićevaca onomad.
Pričali smo o njemu, o današnjem datumu, o Tadiću, kojeg niko nije zvao Boris, no Ljubin mali, jer on nije bio prepoznatljiv po ničemu sem po tome da je sin jednog Ljube-akademika.

Kaže mi čovek, da je Zoran o Tadiću mislio isto… kao o onom delu sline koji izvadimo kada se sasuši iz nosa.Njega je u stranku doveo očev pedigre, i prijateljstvo sa ocem naše nacije Dobricom, i niko i ništa drugo.

Samo splet okolnosti, nesreće koja je zadesila Zorana i Srbiju, moglo je da se desi da jedan takav slino dodje na čelu države gde drma i nas i sebe , ali mi se ne uzbudjavamo zbog toga, mi smo dostojanstveni k’o no klisurine je l’ te.Da prostite.

Taj gnom je utro put sadašnjem vladaru Srbije koji više voli vlast no sve ostalo na svetu.I zbog toga je u stanju da jaše sve i svakog ko misli da on nije genije i srpske Kenije.Evo sada polaže venac na grob onom čoveku zbog čije smrti je tog popodneva posle streljanja premijera nazdravljao i radovao se kao malo dete.Eto  takvi ljudi danas vode Srbiju.Gori od takvog čoveka su samo oni kojima je on čak spasioc.Mi smo prsli ko bas i tu ćemo i da nestanemo uz limene trube.

 



VIDEO DANA

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Your email address will not be published.